• slide1.png
  • slide2.png
  • slide3.png
  • slide4.png

optimalne zalihe

Svaki put kada dobijem pitanje o određivanju optimalne zalihe setim se priče Bernarda T Smitha:

Kada sam prvi put počeo da radim kao menadžer zaliha na prvom sastanku šef mi je krenuo pažnju: „Dobro ti si ekspert, ali ipak bih ti skenuo pažnju da su zalihe u našoj firmi zaista veliki problem. Da znaš, kada zalihe dostignu visok nivo naš interni kontrolor će te juriti po celoj firmi.“
„Dobro“ rekao sam.
„Da u rastućim kompanijama kao što je naša tekuća likvidnost je stvaran problem“ nastavio je „a takođe kada zalihe postanu prevelike nema radnika koji ne dođe da mi se žali na ovo ili ono. Zaista ne želim da mi se muvaju ovuda sa svakojakim pritužbama“.
„Hm“.
„A kada nastane problem sa kešom generalni prosto podivlja. Prosto nas proganja dok ne rešimo taj problem. Izuzetno je nervozan ako nam neka roba postane nekurentna pa moramo da je otpišemo.“
„OK“ samo sam odgovorio i krenuo.
„Ništa lakše“, pomislio sam, „smanjiću zalihe i...“
„Ah da ima još nešto“ rekao je. „Ako zalihe postanu suviše male ti si otpušten.“

Mnogi su mi rekli da mi je prethodna priča zanimljiva, ali da ne razumeju šta ona znači u kontekstu "optimalnih zaliha". Na to pitanje pokušao sam da dam odgovor na predavanju sa Michael Coolom u Sava Centru. Doduše tamo sam imao dva sata na raspolaganju za ono što ću pokušati ovde da prenesem u par rečenica. 
Sam pojam optimalno je specifičan, zato što se ne može apsolutno kvantifikovati: ono što je optimalno za jednu firmu nije isto što i za drugu firmu, makar one bile u istoj branši, ono što je optimalno za jedan deo firme uopšte ne mora biti optimalno ako bismo posmatrali firmu u celini. Klasičan primer su parcijalne optimizacije u proizvodnim firmama gde svaka služba ima "svoje optimalne zalihe", nabavka, skladište, transport, proizvodnja, prodaja, distrubutivni centri, maloprodaja - niko vam ne bi izračunao dve iste vrednosti za isti pojam. Zato i jeste tendencija SCM-a (Supplay Chain Management) da preduzeće posmatra u celini pa i šire u kontekstu njenog mikroekonsmoskog okruženja, i da se izbegnu parcijalne optimizacije.
Ideja je da izbalansirate izlaze sa ulazima materijala. Namerno sam prvo stavio izlaze, zato što nam potražnja diktira koliko čega i kada treba nabaviti/proizvesti, a ne obrnuto. 
To nije lako, zato što su količine koje prodajete obično različite od onih koje proizvodite, a količine u nabavci su nešto treće, posebno ako se radi o proizvodnji, zato što ne nabavljate proizvod koji prodajete već repromaterijal potreban za njegovu proizvodnju; 
Ono što možete da prodate za jedan dan, možda vam treba nedelju do mesec dana da ga proizvedete, a nekoliko meseci da nabavite repromaterijal za tu proizvodnju...
Zbog ovih disproporcija pre svega u količinama i vremenima morate neke stvari predvideti unapred, a to znači da morate da umete da planirate. I od planiranja se počinje od izlaza tj od planiranja prodaje (da apstrahujemo sada strateške i marketing planove koji prethode planu prodaje i planu distribucije koji sledi) na osnovu čega se prave planovi proizvodnje i planovi nabavke. 
Da biste mogli da planirate prodaju morate da znate kako da radite prognozu (Forecast Pro ima preko 30 različitih metoda prognoze). 
Zatim treba znati odrediti sigurnosne zalihe, odrediti optimalnu veličinu proizvodne serije - specifična problematika u kojoj dominiraju ekonometrijski parametri ali ne smete zaboraviti na tehnološka ograničenja same proizvodnje. Zatim treba razviti plan potreba za materijalima uz pomoć MRP-a, takođe odrediti način i veličinu nabavne serije pri čemu treba voditi računa o specifičnostima tržišta, pouzdanosti dobavaljača, vremenu potrebnom za nabavku, ograničenjima transporta...
Kada sve ovo umete da odredite, možete definisati optimalnu zalihu. Nikada neću zaboraviti menadžera jedne fabrike koji je posle mog predavanja rekao: "Ma ko će to da računa, ja punim skladište do kraja...". Izračunao sam mu ja na primeru jednog proizvoda i pokazao da su mu troškovi skladištenja tri puta veći od troškova proizvodnje - naime njegovo skladište je bila hladnjača. 
Hteo sam da pokažem da je naizgled jednostavna stvar veoma kompleksna problematika. Zato kada me neko pita: "Da li biste mogli da ukratko definišete pojam optimalne zalihe?" ja obično ispričam priču Bernarda Smitha.